Lečenje zavisnosti od video igara

Svetska zdravstvena organizacija je 2018. godine zavisnost od video-igrica svrstala u bolesti zavisnosti. Prema istraživanjima, među pacijentima je najviše onih koji imaju oko 25 godina. Statistike se menjaju iz godine u godinu, jer deca sve ranije dolaze u dodir sa video-igricama. Približno isti broj muškaraca i žena igra video-igrice, ali muškarci su češće zavisnici.

Šta je to što čini razliku između ljubitelja video-igrica i zavisnika kome je potrebna stručna pomoć? Zavisnik je, po definiciji, osoba koja je okupirana video-igricama do te mere da ne može normalno da obavlja svakodnevne aktivnosti. Ugroženi su i zapostavljeni svi segmenti života, jer se prvenstvo daje igranju igrica, bez obzira na negativne posledice koje to donosi.

Zavisnost od video-igrica i njene posledice

Zavisnost od video-igrica ostavlja brojne posledice na fizičko zdravlje zavisnika. Javljaju se problemi sa vidom, bol u vratnom delu kičme, krivljenje celokupne muskulature zbog višečasovnog nepravilnog položaja tela. Posledica nedovoljnog kretanja i predugog sedenja za računarom može biti i stvaranje ugrušaka u nogama.

Kako bi uštedeli vreme, zavisnici izbegavaju da pripremaju hranu, već se odlučuju za nezdrave industrijske namirnice koje će konzumirati „s nogu“. Time se loše utiče na organe za varenje i metabolizam. Osobe postaju gojazne ili izbegavajući da jedu, neuhranjene. Često je ovaj problem udružen sa dehidratacijom. Želeći da postignu što bolji rezultat u svetu video-igrica, pacijenti često preskaču obroke, pa se dešava da kolabiraju.

Mnoge negativne posledice odražavaju se i na psihu zavisnika. Oni su često desocijalizovani, izolovani iz ostatka društva, bez sposobnosti empatije i samokontrole. Ukoliko lečenje ne počne na vreme, javljaju se misli o samoubistvu, a neretko bolesnici pokušaju da naude drugima.

Lečenje zavisnosti od video igrica po mnogim karakteristikama slično je lečenju zavisnika od kocke. Neki od simptoma koji ukazuju na potrebu lečenja su: rast tolerancije, stvaranje psihičke potrebe, gubitak kontrole, opsesivna potreba za igranjem onda kada se video-igra prekine, promena ličnosti i smanjenje interesovanja za spoljašnji svet.

Sticanje zavisnosti

Igranje video-igara na početku se dešava spontano, u trenucima dokolice. Sa vremenom provedenim u svetu igrica, poboljšavaju se veštine igrača. On uspeva da otkrije trikove koji će mu omogućiti da postiže sve bolje rezultate. Kako se igrač sa velikim brojem osvojenih poena penje na rang-listi, to se u njemu sve više javlja osećaj uspeha i moći.

Sve ovo izaziva divljenje drugih igrača iz neposredne okoline koji tako dobre rezultate iz različitih razloga ne mogu da postignu (nedostatak vremena i vrhunske opreme za igru).

Ubrzo se gubi kontrola nad čitavim činom igranja igrica, a euforija i uzbuđenje tokom igre postaje sve veće. Želeći da postigne još bolje rezultate, igrač sve više vremena provodi za ekranom. Stvara se psihička zavisnost čija je osnova osećaj pobede i uspeha. Čak i kada ne igra igricu, zavisnik razmišlja o novim taktikama i uređajima koji bi mogli poboljšati igrački doživljaj. Opsednutost virtuelnim svetom sve aktivnosti okreću u istom pravcu, a to je svet video-igrica.

Prag tolerancije

Kako vreme prolazi, želja za igranjem video-igrica sve je češća. Zavisnik gubi svest o realnom vremenu i svaki trenutak nastoji da provede igrajući. U početku, igrice se igraju samo vikendom, kada osoba ima najviše dokolice.

Vremenom, igranje će postati svakodnevno, ali u kraćim intervalima, na primer dva sata tokom dana. Kako se psihička zavisnost povećava, vreme provedeno u igranju porašće na desetak, pa i više sati tokom svakog dana.

Zabrinjavajući podatak je da je registrovano nekoliko smrtnih slučajeva ljudi koji su video-igrice neprekidno igrali više od 20 sati.

Simptomi apstinencijalne krize

Višesatno igranje igrica počinje da remeti ustaljeni tok života porodice zavisnika. Zavisničko ponašanje ide nauštrb dnevnih obaveza i to će dovesti do sukoba sa roditeljima ili partnerom.

Gubi se interesovanje za posao, školu, zaduženja, hobije, dotadašnju rutinu. Osoba u početku negira postojanje problema nastojeći da ga minimalizuje. Traže se i nalaze opravdanja za to što se po ceo dan boravi za računarom. Zavisnik počinje da laže svoju okolinu kako bi izbegao eventualne sankcije. Ponekad je želja za igrom jača od svesti o njenoj štetnosti. Igrači znaju da ih to što rade ugrožava, ali jednostavno ne mogu da se odupru potrebi.

Zavisnost od video-igrica i pomoć stručnjaka

Kada osoba shvati da ima problem, potražiće pomoć od ljudi iz svoje okoline. Ukoliko su u pitanju maloletnici, do sagledavanja problema ponekad neće ni doći. Tada roditelji ili staratelji zavisnika na svoju inicijativu odvode kod stručnjaka.

Kada je lišen mogućnosti da igra igrice, zavisnik se suočava sa osećanjem patnje i dosade, u njemu se javlja tuga zbog gubitka nečeg važnog. Ovo utiče na ponašanje koje postaje razdražljivo i nervozno. Do tada miran i povučen, oboleli postaje agresivan prema drugima i prema sebi. On zamera svojim bližnjima to što su mu uskratili izvor zadovoljstva.

Menjanje zavisnikove ličnosti

Ubrzo, osoba ne uspeva da odoli iskušenjima i pronalazi način da ponovo učestvuje u igranju

video-igrica. Ceo krug počinje iz početka, interesovanje za igricama potiskuje sva ostala interesovanja. Osoba toliko menja nekadašnje ponašanje da bližnji često ističu da ne mogu da je prepoznaju. Porodica gubi poverenje u tu osobu. Često prijatelji zavisniku okrenu leđa zato što on nema vremena ni volje da se druži sa njima i potpuno je nezainteresovan za socijalni život.

Neprekidni stres i svest o tome da se granica sa realnošću odavno izgubila, vode do depresije i kajanja.

Pomoć naših stručnjaka najčešće traže ljudi u ovoj etapi bolesti.

Zavisnost od video-igrica i njene posledice po okolinu

Broj ljudi čija je smrt direktno ili indirektno u vezi sa video-igricama nije poznat, ali se zna da ima tendenciju rasta. Zavisnici često potežu ruku ne samo na sebe, već i na svoje bližnje. Razlog za to je njihova nemogućnost da podnesu frustraciju izazvanu nemogućnošću igranja video-igrica.

Lečenje zavisnosti od video-igrica

Uticajem na promenu raspoloženja smanjiće se nervoza i razdražljivost, a celokupno psihičko stanje će se stabilizovati.

Etape u lečenju su:

1. Dijagnostika Utvrđuje se fizičko i psihičko stanje pacijenta. Uobičajeni dijagnostički pregled uključuje: urin test, opštu analizu krvi, biohemijsko ispitivanje krvi, EKG i pregled lekara interniste. Pregled za procenu psihičkog stanja uključuje psihodijagnostiku (psihološke testove kojima se utvrđuje nivo zavisnosti, posledice zavisnosti po mentalno zdravlje, znaci psihičkih poremećaja, prisutnost depresije i stepen motivacije za izlečenjem). Nakon dijagnostike, lekarski tim analizira rezultate i pravi plan lečenja. Ukoliko pacijent boluje od hroničnih bolesti ili ima neke druge faktore rizika, rade se dodatna ispitivanja. Tu spadaju MRT, EEG, ultrazvuk, rendgen, endoskopija, analize koncentracije medikamenata i narkotika, pregledi kardiologa, neurologa, endokrinologa… Ovo su sve dodatna ispitivanja koja ne ulaze u cenu paketa.
2. Farmakoterapija Na početku lečenja, psihičko stanje pacijenta potrebno je stabilizovati pomoću lekova. Time će se eliminisati depresija, napetost i nervoza. Kada pacijent počne realno da sagledava postojeću situaciju, prelazi se na sledeći nivo lečenja.
3. Lečenje medicinskim aparatima Neuro Džet aparatom, putem odgovarajućih impulsa, deluje se na moždane ćelije zadužene za lučenje endorfina i dopamina. Stimulacija je bezbolna, a tokom tretmana prisutne su vibracije i osečaj golicanja. Cela procedura kontroliše se putem kompjutera. Normalizacija rada obe moždane hemisfere postiže se Trans air terapijom. Pomoću ove neurofizološke metode koriguju se poremećaji volje, ponašanja i patološke želje za igranjem igrica.
4. Psihoterapija Praktikuje se u nekoliko različitih formi. Individualna psihoterapija podrazumeva individualni rad terapeuta sa pacijentom. Pacijent će naučiti da se nosi sa stresom, kao i da ponovo uspostavi odnose sa drugim ljudima. Ovakav vid terapije podrazumeva vođenje plana dnevnih aktivnosti (uz pomoć terapeuta) kojeg će se pacijent pridržavati za vreme ambulantne faze lečenja. Edukativna psihoterapija otkriva uzrok bolesti. Pacijentima se ukazuje na fizičke, psihičke, socijalne i profesionalne posledice. Ističu se i obrazlažu pravila ponašanja u apstinenciji. Gledaju se i specijalni filmovi o posledicama zavisnosti. Grupna psihoterapija – grupa pacijenata sa terapeutom razrešava unutrašnje konflikte i koriguje poremećaje u ponašanju. Ukazuje se na to da su problemi sa zavisnošću rešivi da ima još ljudi sa istim problemom. Porodična psihoterapija –podrazumeva rad sa pacijentovom porodicom. U pitanju je psihološko konsultovanje usmereno na rešavanje problema u porodičnim odnosima. Ovo uključuje i utvrđivanje i uklanjanje konflikata koji postoje među članovima porodice.
5. Farmakohipnoza Ibogain, primenjuje se po preporuci lekara.
6. Ambulantno lečenje Traje do 12 meseci i sprovodi se nakon napuštanja bolnice. Tu spadaju stalna podrška i redovne mesečne kontrole. Cilj je da pacijent ostane u kontaktu sa lekarima kako bi dobio stručne savete ili pomoć ukoliko to bude potrebno.