Imam 45 godina, rođena sam u Kraljevu. Jedinica sam. Kada sam imala tri godine moji roditelji i ja smo se preselili za Kragujevac, zbog njihovog posla. Živeli smo skromno, do moje šeste godine, kada se otac odselio i otišao da živi sa drugom ženom. I otac i majka su mi bili alkoholičari, i za taj deo mog detinjstva me vežu samo loše uspomene – svađe, tuče i galama.
Kada sam imala deset godina, i majka je otišla. Nikada više nisam čula ništa o njoj. Ne znam ni da li je živa ili mrtva. Odgajili su me baka, majčina majka, i ujak, koji je takođe bio alkoholičar. Umro je pre par godina, od posledica alkoholizma. U mom sećanju je ostao kao neko ko je stalno sedeo ispred fotelje i pio pivo. Deset piva mu je bila mera, sećam se toga jako dobro.
„Svi u mojoj porodici su bili alkoholičari“
Sa petnaest sam počela da radim kao konobarica. Tu sam upoznala i svog sadašnjeg supruga, sa kojim ima dvoje dece. Ako me pitate kad sam počela da pijem, ne mogu vam dati tačan odgovor. Dugo sam to krila od svih, pa i od sebe. Krila bih flaše votke, i pila u kući. Bilo mi je lako da to prođe neopaženo jer je suprug zbog posla bio često odsutan. Ali se vrlo dobro sećam kada se moj problem sa alkoholom pogoršao. Bilo je to kada je moja starija kćerka imala dve godine.
Bila je letnja noć sećam se, i mi smo otišle na spavanje. Bile smo same, jer je suprug bio odsutan zbog posla. Usred noći me je probudila buka. Teško mi je i dan danas da pričam o tome. Te noći sam zamalo silovana. Nakon toga sam počela da pijem i do litar votke ili vina na dan.
Hospitalizovana sam u više navrata na psihijatriji te godine, zbog pokušaja da oduzmem sebi život. Sada, u junu, slična situacicja se desila i mojoj kćerci. I to me je opet vratilo na sve ono što sam preživela, pa sam počela da pijem još više. Suprug je saznao da pijem, moja deca, svi. Postalo je nemoguće da lažem više i njih i sebe, da nemam problem.
„Svako je na kliniku došao zbog svog problema, i svi su međusobno podržavajući“
Tako da sam rešila da dođem, i da promenim svoj život jednom za svagda. Moram priznati da sam bila skeptična kada sam došla na vašu kliniku, ali ubrzo sam shvatila da nije bilo potrebe. Malo sam se brinula zbog heroinskih zavisnika, iskrena da budem, jer ja nikada nisam imala dodira sa njima. Ali nakon lečenja sam shvatila, da nije bilo razloga za zabrinutost. Svako je na kliniku došao zbog svog problema, i svi su međusobno podržavajući.
Na lečenju sam se osećala, kao da sam među prijateljima. Svi zaposleni su ljubazni i odnosili su se prema meni prijatno, i pre svega ljudski. Procedure su mi mnogo pomogle. I mnogo mi znači što sam na kraju lečenja dobila blokadu koja me sprečava da pijem, dok radim na sebi. To mi je plan za dalje, da radim i dalje na sebi sa svojim psihologom, i da zaista živim život, jer sam dugo bila kao u zatvoru. Zatvoru u koji sam sama sebe smestila.
Svima bih preporučila da dođu da se leče, jer verujte mi, ne možete da prestanete sami. I ja sam se dugo zavaravala da je tako, ali nije.
